Пређи на садржај

Ракита (Бабушница)

Координате: 42° 54′ 31″ С; 22° 33′ 19″ И / 42.9085° С; 22.555333° И / 42.9085; 22.555333
С Википедије, слободне енциклопедије
Ракита
Ракита
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округПиротски
ОпштинаБабушница
Становништво
 — 2022.160
Географске карактеристике
Координате42° 54′ 31″ С; 22° 33′ 19″ И / 42.9085° С; 22.555333° И / 42.9085; 22.555333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина924 m
Ракита на карти Србије
Ракита
Ракита
Ракита на карти Србије
Остали подаци
Позивни број010
Регистарска ознакаPI

Ракита је насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу. Према попису из 2022. било је 160 становника. Ово насеље је имало свој рудник каменог угља који се затворио крајем шездесетих година.

У Ракити је 1929. године снимљен и југословенски филм „Рударева срећа”, један од најзначајнијих и ретких сачуваних филмова из тог периода.

Постанак села

[уреди | уреди извор]

Село је назив добило највероватније по шибљу раките односно од врсте врбе. Насеље је настало у близини ракита, где расту раките.[1] Мештани село називају Раћита или Рећита.

Најстарији запис о селу датира из 1444. године, тачније у пописном дефтеру нахије Знепоље. Тада се село помиње као део феудалног поседа тимара Војнака, сина Станислава. Пренет му је на коришћење после оца а поседује берат султана. Ракита је тада имала 10 домаћинстава у којима је живело 50 људи.

Село је спаљено од стране Турака након чега је премештена на селиште а одакле је због клизишта премештена на данашњу локацију, поред Црновршке и Вучиделске реке.

Рудник Јерма

[уреди | уреди извор]

Испитивање налазишта каменог угља у околини села Раките започета су 1922. године. Рудник "Јерма" отворило је 1924. године предузеће за истраживање и експлоатацију каменог угља „Нова Јерма“ - Ракита. Од 1926. године ово предузеће, чији је оснивач била Есконтна банка Београд, већинског власника Драгише Матејића, зове Акционарско друштво „Јерма“ са седиштем у селу Ракита.[2][3] Саграђена је 1926. године и пруга уског колосека ради искоришћавања каменог угља и зграда дирекције.[4] Рудник је био прекинуо рад 1938. због „финансијских и других тешкоћа”.[5]

Демографија

[уреди | уреди извор]

1530. године се у попису Пиротског кадилука помиње насеље Ракита са 11 кућа у којима живе само два неожењена мушкарца а годишње задужење порезом је 997 акчи. Први српски попис после ослобођења од Турака из 1879. године је забележио да Ракита има 28 кућа и 319 становника.

У насељу Ракита живи 300 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,9 година (44,9 код мушкараца и 49,0 код жена). У насељу има 131 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено (попис 2002.), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 846
1953. 784
1961. 837
1971. 626
1981. 578
1991. 455 453
2002. 340 350
2011. 251
2022. 160


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља
Етнички састав према попису из 2002.[8]
Срби
  
153 45,0%
Бугари
  
84 24,70%
Хрвати
  
1 0,29%
Бошњаци
  
1 0,29%
непознато
  
1 0,29%
Етнички састав према попису из 2022.[9]
Срби
  
47 29,4%
Бугари
  
43 26,9%
непознато
  
67 41,9%

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Јован Ћирић, Насеља горњег Понишавља и Лужнице, 1979
  2. ^ „Фонд рудника Јерма”. arhivpirot.rs. Приступљено 17. 9. 2020. 
  3. ^ Јерковић, Соња (2018). Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије 1918-1931. године, докторска дисертација. Београд. стр. 253. 
  4. ^ Митић, Горан (3. 12. 2018). „Rakita - selo o kome se ponovo puno priča i piše”. www.pirotskikraj.com. Приступљено 17. 9. 2020. 
  5. ^ "Политика", 5. март 1940
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  8. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  9. ^ „Ethnic composition, all places: 2022 census”. pop-stat.mashke.org. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Тодоровић Н, Лужница, 2016
  • Јован Ћирић, Насеља Горњег Понишавља и Лужнице, Пиротски зборник бр. 8-9, 1979

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]